Petak, Jul 06, 2012
Prokleti ponos
Definitivno bih voleo da si sad tu... Pored mene... Da mogu da te zagrlim... Da pricamo neke bezvezne stvari... Da se smejemo... Pijuckamo vino... I uzivamo... Ili bar da mogu da te pozovem... Da cujem tvoj glas... Da te nesto pitam "vrlo vazno"... Da znam da si dobro... I da jednostavno zadovoljim svoju dusu... Da uzmem onu minimalnu, dnevnu, dozu tebe kako bih izdrzao do sledeceg dana... A nista od toga nije moguce... I sad lezim i kuckam ovu glupavu pricu i razmisljam sto je sve ovako... I iskreno, nemam odgovora... A nemam ni snage... Da potrazim odgovor... Umor je sve jaci... I samoca sve oholija... I... "Iako nije važno stići, nego krenuti i cilj je samo izlika slabima, volio bih doći kamo sam pošao i naći što sam tražio... Zvonimir Golob"
Zabranjena ljubav ima svoja pravila ponasanja... Ona ima svog, pravog, muskarca... Ima svoj mir sa njim... Ima sigurnost... I ljubav... I da... Ima mene... Neodgovorno spadalo koje je zasmejava... Cudaka koji od sitnica ume da napravi nesto veliko... Ljubavnika koji uziva i pruza uzivanje... A ipak vetropira koji je kao dasak vetra u ove vruce dane... Donese radost na tren, a onda nestane... I onda treba biti realan... Ne dozvoliti sebi da joj priznas da je volis... Da je zelis za ceo zivot... A onda nastupa ponos... Jer je isuvise volim da bih joj razorio zivot...
Ja verujem da ponos nema smisla, da je dobro da si svestan činjenice koja otežava iliti sprečava uživanje sa osobom do koje ti je stalo... Zato se kao ljudi odaljavamo, jer iz straha da nešto ne bude kako smo želeli krijemo se iza ponosa... okreni je, reci šta osećaš, ako nije videla blog... i učini sebi ono što bi jako želeo u ovom trenutku, sada...