Elementi samokritike
Nisam izgubio volju za zivotom, niti imam D-mol (bar ja tako mislim) jednostavno to je sad jedna od mojih vec redovnih faza kada sam strasno umoran. Sad mi pade na pamet, analizirajuci prethodnu recenicu, da bih ustvari voleo da budem strasno umoran (umoran od strasti), a ne ovako strasno umoran (ovde s nije s vec s sa kvacicom)... A sto se tice emisije "Utisak zivota" tu odbrane nema, presabiranje je nesto sto je vise od potrebe, nesto sto je na kraju krajeva deo krize srednjih godina, a mi muskarci smo, kako knjige kazu, vrlo podlozni tome. Dakle, "Ko je zapravo S"? Jos uvek ni ja ne znam odgovor, malo sam uplasen zbog toga jer je vec vreme da odrastem i odlucim sta cu biti kad porastem. Odraz je to ovog jebenog zivota u kojem i optimisti kao ja mutiraju u osusene skeptike ("Sumnjam dakle mozda postojim!") Cest la vie, takav je zivot sto bi rekli mi Srbi, samo na francuskom to zvuci romanticno. Ja sam tvoja velika greska to je izvesno, ali ne zbog toga sto ja to kazem, ili zbog toga sto ja mislim da mi nisi potrebna vec zbog toga sto me idealizujes. Ja sam mister Vrlo Nesavrseni, a nadimak mi je Ponekad I Jako Tezak samo ti to ne mozes osetiti jer vidis nekog ko je imao snage da te saslusa i ko se ljubio sa tobom... I jos... Zao bi mi bilo da ne zavrsim misao koju nosam i prebacujem po glavi od ponedeljka - vidis sreca ili nesreca, kakva, takva, ali ipak sam tu i bicu uvek tu kraj tebe...cak i kada ti vise ne budem bio potreban...
Kao sedim ja...
kao sedim ja... recimo na obali reke Pjedre...ne placem, nego tako nesto sedim i razmisljam... i kao ti dolazis... u pozadini ide tiha muzika... i kao mi se zagrlimo... i cutimo... dugo, dugo... otvorim oci odjednom i shvatim... na devetom smo spratu... u pozadini ide tiha muzika...na mome krevetu sedimo zagrljeni... i cutimo... vec dugo, dugo...zatvaram oci jos jednom... i sanjam... kao sedim ja... na devetom spratu...